Tatjana Lubarda

Ljudski život je zaista za nas nepojmljivo čudo. Ponekad, ma koliko se trudili, ne možemo da proniknemo u njegove tajne. Smenjuju se loši i lepi trenuci, život teče u nekom svom ritmu, pratimo ga na neki svoj način, koliko znamo i umemo, što bi narod rekao, nosimo se s njim. Postoji i neko tradicionalno verovanje da u životu postoje i neki sudbinski, unapred predodređeni trenuci koje ne možemo da izbegnemo. Koliko je to tačno, teško je sa sigurnošću tvrditi, ali da postoje prelomni momenti u životu, sigurno znam jer sam se, nažalost, sa, može se reći, malo godina uverila u to.

Zovem se Tatjana Lubarda, živim u Subotici, imam 54 godine, diplomirani sam ekonomista po struci. U 51. godini života mi je dijagnostikovan melanom. Slučajno sam primetila na leđima veliki mladež tamnomrke do crne boje, tačnije, moja sestra ga je primetila jer je bio na leđima, nisam mogla da ga vidim. Bio je jako sumnjivog, dramatičnog izgleda, zabrinjavajuće boje, oblika i veličine, stručnjaci bi rekli karakterističan. Prva poseta dermatologu potvrdila je sve sumnje. Dermatolog je sa stopostotnom uverenošću, čak i bez dodatnih analiza, tvrdila da je mladež maligan i da mora da se odstrani u hitnom postupku, za šta sam i odmah dobila uput za hirurga sa naznakom hitno, sa tri uzvičnika. Od tog momenta počinje moj novi život.

To je taj prelomni trenutak u kojem se postavljaju pitanja: zašto baš meni? Zašto tako rano? Šta sad? Da li to znači da ću umreti? Hiljadu pitanja i stanje u kojem se smenjuju i tuga i panika, ali i ona često ljudima svojstvena neverica i tračak nade do sigurnog nalaza. Možda su ipak pogrešili, možda to nije baš rak i to jako opasan, možda je nešto drugo u pitanju. Nažalost, nakon hitne hirurške intervencije i odstranjenja mladeža, PH verifikacijom potvrđeno je da se radi o malignitetu, tj. melanomu.

Razmišljala sam tada, dok sam prolazila kroz sve te bolničke procedure i kontrole, da li sam ja umela dovoljno dobro da živim svoj dotadašnji život, da li je trebalo bolje da iskoristim tu sreću i blagodat što sam zdrava i da živim život punim plućima, da li sam ja možda nešto kriva. Hiljadu stvari mi je prolazilo kroz glavu kao u nekom filmu i razmišljala sam kako čovek može biti srećan kad je zdrav, kad je samo zdrav i ništa čak više.

Neverovatno je to saznanje. Kreće bolnička procedura, operacija za operacijom, osam metastaza. Život gledam drugim očima, život mi postaje, ironično je to, ali nikad lepši i draži, najprosto divan. Grabim sve od njega. I sećam se negde te rečenice, misli, ne znam tačno čije: „Tek umirući ja sam naučila zapravo da živim“. Da, upravo tako. Ovo je čudesno saznanje koje želim da podelim, da drugima, tek teško oboleli kao mi, ustvari kreću da žive svoj život na najispravniji mogući način. Otkrivam da sam veliki borac, to je iznenađenje, i čak otkrivam da sam nasmejana, pozitivna optimista.

Ostvarila sam zbog teške bolesti pravo na invalidsku penziju, imam više vremena. Počinjem bogat društveni život, idem na nekoliko horova, učim strane jezike, družim se i, ono što je vrlo interesantno, ja sam pozitivnija i radosnija od drugih, ja prosto zračim. Ljudi me jako cene i vole biti sa mnom jer ja njih, verovali ili ne, uveseljavam. Od momenta bolesti često provodim vreme u bolnici, tu su stalno kontrole, snimanja. Bolnica postaje drugi dom. Ali posle svake terapije ja crpim snagu i borbenost negde duboko u sebi i idem dalje.

Preplavljena sam osećajem sreće i ponosa koliko sam ja ustvari jaka i koliko je čelična moja snaga da istrajem. Zahvaljujući predivnom i iskrenom prijateljstvu sa harizmatičnim Živoradom, takođe pacijentom od melanoma, predsednikom udruženja „Osmeh“, ja postajem takođe član. Na to sam posebno ponosna. Spremna sam da bilo kome, ako zatreba, objasnim neke nejasnoće i pružim pomoć u vezi melanoma. I za kraj, ukrašću čarobne reči mog druga Živorada koje izgovara posle svake terapije: „Život je lijep“. I molim vas, zaista živite svaki svoj trenutak u životu kao da je poslednji, to je najveća mudrost koju mi, nažalost, često zaboravljamo.