Tamara Ivaniš
Počelo je sasvim slučajno, neočekivano, kada je koleginica primetila da na ramenu imam mladež koji čudno izgleda. Na sreću,bilo je leto i majice su malo više otvorene, pa se lakše i video, nesrećnik.
Imala sam sreću da ga je videla i bila uporna u nagovaranju da što pre treba da odem kod lekara. Tada me je jako nerviralo njeno insistiranje, ali sada mogu samo da kažem, beskrajno joj hvala. Na vreme sam otišla te nije stigao da korenom zahvati limfu (zamislite mladež kao billjčicu sa korenom).
Kako opisati užas koji osećate kada vam saopšte da imate malignu izraslinu, kancer tj. rak kože? Ne može se to rečima opisati, ali pokušaću. Zaprepašćenost, strah, tuga, misli o smrti, pitanje- Zašto baš ja, bes, bespomoćnost, očaj, šta još treba uraditi, inat… Pa to sve u krug, iznova i iznova.
Jako je teško i u takvim trenucima ono što je meni bilo bitno, to je razumevanje, ne sažaljenje, već osećaj da je tu neko da te sasluša, usmeri, zagrli ako treba, bilo šta samo da je uteha.
Kada prođe sva ta zbrka posle saopštavanja dijagnoze, onda polako ide prihvatanje, mirenje sa situacijom i planiranje šta dalje. Naravno, u mom slučaju, pošto nije trebala nikakva terapija, nastavila sam da radim i živim normalno. Hm, ali ipak nije tako.
Uvek ti iznad glave stoji teret koji te muči pitanjem – Šta ako se pogorša? Mora se gurati dalje, nema predaje. Zahvaljujući divnim ljudima koje sa ponosom zovem svojim prijateljima, zahvaljujući svojoj porodici i njihovim savetima, počela sam malo više da vodim računa o sebi. Puno vremena provodila sam u prirodi, šetajući po Fruškoj gori, grlila drveće, upijala zelenilo šume, šetala pored Dunava… Kako ja to volim da kažem, punila baterije.
Imala sam utisak da me priroda leči. Nekad čak i običan gradski park mi je bio dovoljan. Promenila sam i druženje sa ljudima, izbegavam ljude koji mi ne prijaju i koji mi crpe energiju. To nije sebično iako možda tako izgleda, jer ako sam ja dobro i svi moji najbliži su dobro. Prosto je tako.
Moj drug mi je to lepo objasnio, a on me je i savetovao da pišem reportaže o mestima koje obilazim, o mojim razmišljanjima, i te moje tekstove je tri godine objavljivala i Ilustrovana politika(naš ozbiljan časopis). I pogodite, to mi je bio još jedan vid terapije, uživala sam u pisanju i još uvek uživam. Mislim da svako može i treba da pronađe ono što voli da radi i da se tome preda koliko god može.
Realno, bilo da imate terapije ili ne, ovakvu dijagnozu treba psihički preživeti. Ovaj tekst pišem pišem u prošlim vremenu jer ne idem više kod onkologa na preglede, smatraju da sam izlečena, ostao mi je samo pregled kod dermatologa jednom godišnje. Međutim, nikad neću zaboraviti kroz koje sam muke prošla.
Bilo je tu više lekara specijalistu kod kojih sam išla na preglede. Trebalo je zapamtiti šta kome treba pribaviti od nalaza, uspeti zakazati sve to pre pregleda, pa često nema termina za ultrazvuk, onda uzmem uput bez zakazanog termina i slušam pridike lekara koji rade ultrazvuk kako sam zauzela termine za četiri osobe jer mi je svašta nešto trebali snimiti ( kao da ja to namerno radim i eto baš volim što imam melanom ). Jaki živci su potrebni da bi se sve to prebrodilo. Međutim, sve se može kad se hoće.
Volim leto i sunce, ali sada sam vrlo oprezna. Na žalost, tek kada te nešto tako strašno pogodi, onda počnemo da se bolje čuvamo. Solarijum koji je jako štetan i često je uzrok dobijanja melanija, nikad nisam posetila, ali zato se jesam sunčana bez korišćenja krema za zaštitu od UV zračenja. Sada bez kape/šešira i zaštitne kreme, po jakom suncu nigde ne idem. To bi i bio moj savet svima, kao i redovna kontrola mladeža kod dermatologa. Bolje sprečiti nego lečiti.
